Saopštenje izdaju jedni, saopštenjem odgovaraju drugi i to sve zarad neke istine o radiostanicama u Subotici. „Vi ste ovo i ono!“ kažu jedni, dok drugi odgovaraju „Nije istina da smo mi nego ste vi!“ Onda oni prvi viču „Nije tako nego ovako, imamo dokaze!“ Oni drugi iz dubine grla uzvraćaju ali na sav glas „Kakvi dokazi, mi imamo protiv vas dokaze!“ Čudi me kako šumar već nije naišao i isterao ih iz šume. Ja bi i jednima i drugima zakinuo na plati i baš me interesuje na koga bi se derali!

Ovi Niderlanđani nikako da završe Prečistač! Misle ako u Hagu mogu razvlačiti suđenje za zločine da je onda još lakše nedovršiti izgradnju Prečistača. Koliko je meni poznato, u normalnim državama pljuštali bi penali od po pedeset hiljada dolara ili evra po dnevnoj tarifi za neozbiljnost koju dotična firma iz Holandije pokazuje prema nama Subotičanima. Ali… ali… jesmo li mi ozbiljna država, grad? Recimo, mene lično nije briga što je glavni izvođač radova, ova firma iz Niderlanda, angažovala podizvođače iz Serbije nam zemlje, naše domovine dakle, a ovi se tuže na ‘olanđane, a ‘olanđani na podizvođače. Naravno, mnogo je lakše dizati cenu vode nego nalupati po dupetu Niderlanđane. A ono što sam pročitao u Blicu od naše novinarke koja izveštava za spomenute novine jesu pusti snovi, tj. da će Gradski vodovod (i kanalizacija) naplatiti debele penalčine od izvođača radova! Čini mi se da Vodovod želi podići cenu vode, a tek je to udaranje penalčine na građane Subotice. Gospodo, sa dovoljno para i ja umem da gazdujem! Predlažem da bez odlaganja podignete sve moguće i nemoguće cene koje su u ingerenciji grada, i onda da VAS građani Subotice lepo odlože na mesta odakle je teško umočiti prste u med i mleko koje ne proizvodite VI! I nemojte da vas napusti naiva da građani ne znaju kako ste već sredili fotelje u medarama, kuda ćete krenuti odmah po isteku mandata rukovođenjem gradskih para!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Znate li da smo mi na dnu? Večnom dnu.

Kako bi drugačije i bilo kada smo na dnu nekadašnjeg Panonskog mora.

Iznova pozivam velikog Milutina Milankovića, prema kome se još uvek neverno odnosima, da nam kaže i objasni, otkrije i pokaže, kako se to ovo doba ubrzalo, pa se sve menja i u tek jednom ljudskom veku.

Otapaju se i Grenland i Aljaska, Sibir više nije kao kod Dostojevskog i Solženjicina, u tropima ima i kiše ali ima i suše, Sahara nam je sve bliža, a kod nas više nema četiri godišnja doba, već svega dva.

Nema ni nafte onoliko koliko smo se nadali, pa predviđaju stručnjaci da ćemo za par decenija i bez tog goriva ostati, te da će se glavna bitka voditi za vodu.

E, tu vas čekam.

Pošto smo na dnu, verujem da bi nam Milutin savetovao da obavezno čim pre obučemo spasilačke prsluke, da oko sebe stavimo šlauf ili leptiriće na nadlakticama, da u blizini držimo one čamce koji se brzo naduvavaju jer će vrlo brzo Panonski basen početi intenzivnije da se puni vodom, koja je u neka davna vremena, otekla valjda sa Dunavom, probijajući klisuru koja se zove Đerdap.

Osvrnite se malo s proleća i jeseni kojih više nema, osvrnite se i s leta i zime kojih takođe više nema pa ćete se uveriti da vode dolaze, da je sve više poplava, da im se suprotstaviti ne možemo, da naši bedemi silini vode odoleti ne mogu, da će iznova potop i da se moramo u neku Nojevu barku sa životinjama skloniti, kako bi se spasili i preživeli.

Nama na dnu će biti najteže, ali ne gubimo nadu, peraja i maska za oči, čamci i dobra volja, ako još i bocu sa kiseonikom budemo imali, preživećemo.

Što se pak poplava tiče?

Budimo opušteni, za sada smo mi ovde na severu Srbije spokojni, prepustimo vodama neka nas plave, vraća nam se Panonsko more.

Ća je pusti Palić naspram sinjeg mora?

aleandro minore

Danas je danas! Sutra je sutra! Juče… pa… mislim onako skromno, juče je prošlost. Snagatori potrošili pare, tu i tamo je pao kaktus i mnogo „monocveća“ u obliku jedne ruže u bilo kojoj boji, karanfila u takođe bilo kojoj boji, egzotične biljke u saksiji, boja… zimzelena; desetak deka (stotinak bre grama) mlevene kafe, ako se kafa duplira na dvajest deka i još pride crvena šolja – poklon baš prigodan! Naravno, ako ste ženjen čovek a baš poklonili ovo gore opisano… da, da, nego šta da će vam supruga skuvati (danas) crnu kafu, premda neće sipati u šolju koja je pratilja crnog napitka… Hmmmm… verovatno će ispripovedat prijateljici o poklonu i o onom što je kasnije sledilo… spavanje nakon napornog dana!

Dakle, to je bilo juče. Juče, čini mi se, bilo i neko savetovanje. O čemu? Nisam baš siguran, ali slutim (pa i ja sam se juče malo proveselio i nisam baš u sve siguran) da je bilo reči o pitkoj vodi, kanalizaciji (gde baš na dan žena, iako je vd. direktor Gradskog vodovoda žena)… I vidim na zelenoj televiziji, na onoj drugoj subotičkoj televiziji, čak i na trećoj televiziji, kako gosudična direktorica priča, priča, priča… a ono što je pričala bogami bilo je napisano na listu papira. Ne znam ko je ta osoba koja piše govorancije o vodovodu i ostalim stvarima, no… Primetih da je gosudična tu i tamo pogrešila u čitanju napisanog teksta. Mislim… ne valja ako vam neko drugi napiše ono što bi VI trebali reći. Eh, osmi dan u mesecu martu! Oni koji vode glavnu reč u gradu, izašli na glavni trg i delili (slučajnim?) prolaznicama (ženski rod) žute i još neke ruže, ili baš karamfile. Lep gest, ali nepotreban, jer što se mene tiče žene nisu ni bolje ni gore od mene ili bilo kojeg muškarca, osim možda onog grmalja koji je (na moju veliku žalost) učestvovao u „Vel’kom Burazeru“, a tamo dima ko na fabričkom dimnjaku. No, svejedno: Danas, utorak je, svim ženama dobre ili loše volje poklanjam onu gornju fotku. Jer koja žena ne voli TOBLERONE!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Srećan vam 8. mart, vrlopoštovane žene. Srećan bio i damama i gospođama, srećan koleginicama i komšinicama, srećan, rođakama i devojčicama, srećan, ćerkama ponajviše majkama, srećan bio ljubavnicama, ali onim iskreno voljenim osobama, ma srećan svima onima koji se ženom osećaju.

Kažu da živimo u muškom svetu, da je sve muškarcima zapravo okrenuto, da je sve prema muškom i namontirano, da je vreme u kojem se već dugo, vrlo dugo živi, muško vreme.

Muškarci su direktori i političari, predsednici i država i vlada, osim Merkelove, pa su potom šefovi muškarci, biznismeni i najbogatiji, muškarci su oni koji vedre i oblače, i oblak je muškog roda, muškarci su oni koji započinju i okončavaju sukobe (tek ponekada zbog žena), ali su muškarci i treneri, pa čak i ženskih ekipa.

Teško će doći do ženske ravnopravnosti kod nas, ma kako i predsednica Parlamenta bila žena, ma kako je druga gađala ženskom cipelom, a treća izveštavala o skupštinskim događanjima. Ne pomaže tu ni feminizam, ni borba za ženska prava.

Teško ćemo se mi muški poduhvatiti kecelje, a one bi to tako volele, teško ćemo se poduhvatiti da ih povedemo u kafanu gde uredno ordiniramo, teško ćemo i u pozorište ili muzej sa njima, teško na bazen ili na utakmicu, teško u kupovinu ako uopšte pamtimo šta to beše, teško na pijacu ili ulicu, čini se teško ćemo kroz život sa njima, nesvesni da su nam zapravo one jedini spas i da bez njih nikako i ne možemo.

Istina je da sa njima i jedino sa njima možemo, pa budimo veliki barem danas. Priznajmo to i zbilja ćemo biti veliki u njihovim očima. Ne moramo ih na ručak u neki restoran voditi. Iznenadimo ih kupljenim pečenim pilećim krilcima, fišekom pomfrija, gotovom supom i flašom crnog vina. Pre no što sve to poslužimo, na sto stavimo bar jednu ružu, poljubimo ih u usta onako strasno pa neka bude baš muški, videćete kako će biti srećne. I one, ali I mi.

Srećan vam 8. mart drage moje.

aleandro minore

Valjda znate šta znači ova reč, tu gore, u naslovu! Postoje sponzori sportskih ekipa, a i samih sportista. Čuo sam i za muzičke sastave da imaju sponzora za ovu ili onu godinu. Recimo da je sponzor neka fabrika suhomesnastih proizvoda. Bubnjar i gitarista jedu skupe salame, pevač obožava konzerve a basista nije izbirljiv. Šalim se, ali zaista je bilo sponzorisanja muzičara od strane vlasnika subotičkih fabrika, privatnih jelte. I mi već poodavno razmišljamo o nekom sponzoru, tj. bilo bi veoma dobro i poželjno imati sponzora, bogatog sponzora koji bi nam kupovao pivo i vino i slao nas na prijatna letovanja po nekim egzotičnim ostrvima. Mi bi smo se javljali iz Londona i Njujorka, a do tamo putovali preko Rima, Pariza i Berlina! Naravno, u pratnji lepih devojaka, imali bi svoje livrejisane šofere: „Goson Grande, gde da vas vozim? A ja bi mu rek’o, vozi me bre do prve kafane na pivo!“

Dobro je, malo smo se zezali i to je to. Međutim, uskoro će dve godine kako Ca Ca Ca postoji, a mi nismo stigli ni do kugle sladoleda. Jasno je da oni koji žele da se reklamiraju to čine na sajtovima koji imaju veliku posetu. Znam za jedan takav sajt u Subotici, ali moja klinka dnevno klikne dvadeset puta na taj sajt, a to je samo jedan posetilac, a oni se hvale da imaju 14000 „klikova“ dnevno i, što je neispravno, smatraju da imaju toliko i posetilaca. No, njihov problem. E sad, nije da kod nas (ca ca ca) curi med i mleko, nije ni to da umiremo od gladi. Recimo, ja sam u mladosti sanjario da ću imati dvanaestoro dece, a danas sam srećan što za deset imam manje. Dakle, sponzor! Teško! Izgleda da ćemo morati pitati GRAD, iako znamo udariti po njima; katkad su lepe reči, katkad manje lepe reči. Ca Ca Ca i nije smišljen da preterano hvali. A i vreme je da se sajt proširi (ja pored ovog imam još dva, i nisam se ispucao, dapače…); imamo još gomilu stvari o kojima treba reći reč-dve, a za tako nešto treba i više prostora, treba i prostor preoblikovati. Dakle, krenuli smo u potragu za sponzorima!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Operacija je usapela, ali je pacijent umro.

Doskočica koja u našem slučaju može vrlo verovatno da se dogodi.

Naime svi doktori, ili oni koji se takvima prave, oni koji nam dijagnozu svake večeri u nacionalnom saopštavaju, oni koji nas leče, pa nas upućuju, predlažu nam delotvornu terapiju, vode nas i prevode žedne preko vode, oni koji su zaduženi za sve naše boljke, pa i svinjski, oni koji nam garantuju dobro zdravlje i još bolji život, da baš oni, svi ti doktori oprali su ruke, ako nisu, budite sigurni da će ih dobro oprati, navlače sterilizovane rukavice, uzimaju sterilizovane instrumente u ruke, a nama, tj. pacijentu ne daju uspavljujuća sredstva jer smo se i onako navukli na nešto što nas ošamućenim čini već tridesetak, ma šezdesetak, ustvari ko će sve te godine prebrojati, kiseonik nam, takođe ne daju, operišu isključivo u mraku, štedeći skupu struju čije cene uredno podižu i tako dan za danom, spašavaju od teške boljke.

Operacija traje li traje, doktori u punoj snazi spremni i na prekovremeni rad, koriste sve noviju tehnologiju, sve savremenija sredstva, sve sofisticiranije metode, dok je pacijent veoma žilav, ne da se, mada u poslednje vreme sve više trza nogama, ispušta duboke izdisaje, obamro je, zenice mu se gube.

Svetski stručnjaci, oni iz najveće klinike, oni iz MMFa, pak govore da naši doktori baš prave rezeove čine, dobre poteze povlače, čine sve što je u interesu pacijenta.

Čini se da će oparecija, svakako uspetio, mada će pacijent, svakako umreti.

aleandro minore

Znate koja, ona što se troši i teško ili nikako se ne obnavlja. Mi trošimo struju za razne kuhinjske mašine i aparate, grejemo na struju… i bog zna na šta još trošimo od onog što se proizvodi uz dosta poteškoća; nadalje vozikamo se kolima a avtomobili ne idu na jeftinu struju već bencin koji je iz dana u dan sve skuplji i skuplji! Znam ja da ima takih koji misle da je bencin ona energija koja se s lakoćom obnavlja. Naravski, misli se na benzinske pumpe: čim nestane naftinih derivata u podzemnim „kantama“, preko noći se dopunjavaju (dakle, ne obnavljaju se) iz onih tankera na dvanaest, šesnaest ili možda čak na dvajest i četiri točka.

Možemo da se grejemo na SUNCE! Da nije bilo one reportaže o onoj dečjoj ustanovi čiji krovovi sakupljaju energiju sa neba, ne bih ni znao da u Subotici postoje solarne ćelije koje umesto crepova krase ono što nam se nalazi nad glavama u našim stanovima. No, preterah… ne baš iznad naših dvosobnih gajbi! Možda tu i tamo, ‘nad privatnim kućama postoje solarne ćelije koje sakupljaju sunčeve zrake, pretvarajući ih u struju koja osvetljava mrak ili greje hladnu vodu. Postoji u Subotici i fabrika gde se proizvode one „stvarčice“ koje su jako važne za vetrenjače, no po svemu sudeći kod nas Don Kihota koliko ‘oćeš, vetrenjače lupama tražimo, a i tih povećala je broj deficitaran. Šta bi se moglo reći o biogasu i bio… šta ti ja znam čemu? Slame koliko ‘oćeš; kukuruzovine kol’ko nam duša ište za toplo ognjište, bre! Znate, po svemu sudeći, Vojvodina se nalazi negde gde izgleda ničega nema, tako ni energije nema. Ostaje nam da sačekamo leto, lavor napunimo vodom i stavimo ga na sunce, sednemo na terasu i kiselimo svoje venozne noge u mlakoj vodi i hvalimo se da ni miligram struje nismo potrošili. Nego šta! Postali smo „ekologistični“! Sunca nam onog!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Nadnica ili isplata za rad učinjen ili izvršen u toku jednog dana kod nas je na minimalnom nivou.

Ma nije!

Niste ni svesni koliko mala, malecka, majušna, minorna, mikroskopska, neznatna, nikakva, gotovo nevidljiva tek može da bude.

Smejali smo se mi, stariji, mi koji se sećamo blagostanja Periklovog doba iz sedamdesetih prošlog stoleća, kako malo radimo, a podosta zarađujemo, pa nam se može gde hoćemo, koliko hoćemo, kada god hoćemo. Smejali smo se i drndali muziku kao cvrčak u onoj basni, dok su mravi radili i radili, a mi im se smejali i smejali, falšujući i ono malo što smo od muzike znali.

Bilo nam je neverovatno čuti kako tamo negde u dalekoj Aziji, u nekim zemljama koje smo teško geografski locirali, čija imena smo teško izgovarali radnici rade po mesec dana za 2 ili 5 dolara. Da, bilo nam je neverovatno da radnici u Kini imaju toliku nadnicu koju smo mi u vidu jednog hladnog piva sa lakoćom sjurili kroz grlo, pa je ispadalo da oni za mesec dana zarade tek gajbu ipo istog tog piva. Može i mlakog.

Vremena su se promenila, mada mi to uopšte nismo želeli, a nadasve nismo ni zaslužili.

Sada upadljivo imamo najmanju nadnicu u Evropi. Veću imaju i Rumuni i Bugari, Makedonci i Bosanci, Hrvati, a o Mađarima, Grcima, pa i Albancima da i ne govorim. Neslavan rekord koji tako ubedljivo držimo, dok ga tako uporno brane oni gore, oni na vlasti, otkrivajući nam da će posle velikih poskupljenja u prvoj polovini godine, možda doći i do manjih povećanja zarada u drugoj. I sve to brane plašeći nas nekom novom babarogom, MMFom.

Sada i kod nas ima podosta Kineza. Ne stidite se, zapitajte ih kolika im je nadnica, pa potom izračunajte svoju.

Muka da vas uhvati.

aleandro minore

Ima ih raznih, oblaka naravno. Da ih sada ne nabrajam, o njima se uči u školama. Ali, među oblacima se našle cene; nekolicina njih (cena) jednostavno izgubili se međ oblacima, a oblaci visoko lete, visoko poput subotičkih golubova. Makar jedna dobra vest: ŠPARTAKZLATIBORVODA iz našeg grada pobedio u glavnom gradu. U Belgrejdu, u gradu našem glavnom, i kao što sam već jednom rekao, Subotica ima da podigne kredu za BG metro, zalog je Gradska kuća, Gradska kuća neprocenjive vrednosti. Eh, o ovome sam već pisao i svima dosadio, dakle – bolje da vam ja dosadim no glavni naš lepi grad koji nam (a i ostalima) ćoriše lovu, ali mi se uzdamo u snagu gradonačelnika od koga ni ružnu reč čuli nismo za Belegrad, tj. za vladu Serbsku koja nam naplaćuje sve i svašta. Dakle, Velegrađani, ne ljutim se ja na Vas, već na one došljake u Vaš grad, a to su oni koji vode ovu zemlju!

Inače, dosadila mi ona priča da nema para, nema za ovo, nema za ono… Gazdujemo sa onoliko koliko se ima, i nemoj da čujem neku lošu reč ili rečenicu koja se odnosi na najveću partiju u vlasti, a i na one manje u vlasti, jer svi oni vladaju i vraćaju Subotici mrvice, ali zato naplaćuju i ono što nije njihovo, ili misle da je njihovo; ovakvog i ovakve u vlasti već smo imali, no ovi što sada vladaju posudili neke metode od onih za koje smo mislili da su davna prošlost: Uzmi, jer ti si glava! A nas boli glava od ONE glave! Ovi naši, „Subotičani“, što grad vode ni da zucnu ovima u Belome gradu za pare, a gradonačelnika Subotice postavili oni iz Fehergrada, tj. najveća partija u Srbiji; hoću da kažem, nismo ga direktno birali! Dobro, daleko nam Indjija, premda je predsednik opštine iz iste partije kao i „naš“ gradonačelnik. Međutim, onaj iz Indjije rekao svoje, dok ovaj „naš“ nekako ćuti o tim stvarima. Eh, oblaci!
JASIKEVIČEUS GRANDE

Platićete kao Grčka.

Često sam slušao ovu poznatu izreku, iskreno ne znajući zašto tu predivnu i staru državu uzimaju kao poređenje za nekakvo plaćanje.

Ponovo smo u kriznim vremenima, ponovo je recesija, koja kod nas traje već, pa traje, ma eto ne mogu da se setim od kada traje, ali sada znam da će da traje i traje, a da iznova ne znam dokle će da traje, ma koliko nas ubeđivali da smo iz nje već izašli.

Potkrepljuju to samouvereno, povećanjem cena struje i nafte, gasa i hleba, ulja i benzina, kablovske televizije, potom poštanskih usluga i saobraćajnih kazni, a tek će da potkrepljuju još sa mnogo čime, jer kada jednom krene stampedo, teško ga je zaustaviti.

A i zašto bi, kada od akciza, poreza, PDV i od još po nečega država treba da živi. Država i treba i mora da živi i kada sve drugo prestane da živi, kada sve drugo umre. Kada umru sve fabrika, sva privreda, kako je krenulo i poljoprivreda sa stokom i seljacima, jer će se svi skloniti u gradove. Država mora da živi i kada usluge presahnu, pa i kada nikoga ne bude, nje mora da bude.

Da bi se država spasila i kada od svih nas ne može više da uzme para koliko joj je za život potrebno, ta ista država se zaduži, pozajmi i to tako, da to sve, opet mi, naša deca, unuci, praunuci i ostali, moramo da vraćamo, naravno sa velikim kamatama.

Evo nas konačno i do Grčke.

Kaže, saopštava sadašnja vlast u Grčkoj, da se prethodna iz neke druge partije toliko zadužila od bogatih svetskih banaka i onog MMFa, da bi vlast sačuvala, da je na kraju narod koji ju je izabrao, lagala da se baš toliko zadužila. Šta narod zna koliko je to tristotine milijardi evra. Nezna narod, ali će to morati da plati. Ako je pak narod oličen u državi, eto zašto će platiti kao Grčka.

A mi?

Pa mi nismo Grčka, ali se nešto pribojavam i pitam, koliko li ćemo mi morati da plaćamo?

aleandro minore